Слово посвећено 200. годишњици Вуковог Рјечника

У Друштву црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“ у Никшићу, у оквиру трибине „Свободијада“ УКЦГ, у уторак 6. новембра 2018, представљен нови број часописа „Слово“, часопис за српски језик, књижевност и културу, који издаје Актив професора српског језика и књижевности – Никшић.

Најновији, педесет четврти број, тематски је посвећен обиљежавању два вијека од објављивања Српског рјечника (1818) Вука Стефановића Караџића.

Мр Јелена Газдић је запазила да су о Вуку и његовој борби за српски језик, у Црној Гори и данас мишљења подијељена. Називају га фалсификатором, издајником и отимачем тзв. црногорског језика, а званична Црна Гора труди се да разапне српски језик, самим тим и Вука и све оне који слиједе Вукове ставове.

„Међутим, има и оних који су остали на страни истине и на страни науке упркос отказима, пријетњама, дискриминацији у свим сферама друштвеног дјеловања. Једни од њих су и никшићки професори који су покренули овај часопис 2004. Настао је као израз отпора насиљу над именом српског језика, у почетку је имао назив Распеће језика српскога, а након распећа знамо да слиједи васкрсење, слиједи Слово које бјеше и у почетку, а Слово је свјетлост и Слово је истина“, навела је Газдић.

Оцијенила да данашњу Црну Гору воде оне снаге које се одричу Његошеве Црне Горе и ћирилице. Њихова историја, по ријечима Газдић, темељи се на лажима, они науку стављају у службу политике, православну Црну Гору покушавају замијенити идолопоклонством, а систем вриједности заснован им је на банковним рачунима, лажним дипломама, страначким запошљавањима и мржњи према свему српском.

„Вођени страхом од губитка позиције и моћи носиоци прогреса садашње европске Црне Горе су заправо сијачи страха и конфузије. Такво панично стање у друштву има свој одраз и у језику као „најобухватнијем и најсавршенијем инструменту уобличавања животне и уметничке стварности“. Таквом општем стању српски језик је постао сметња због своје јасности, континуитета и истинитости, па су зато прогласили државно-политички тзв. црногорски језик, наступило је фаворизовање латинице, јер ћирилицу идентификују са Србима, при чему се ограђују и од коријена срб, зато што их подсјећа на језичкогенетску и етногенетску суштину коју желе да забораве“, нагласила је Газдић.

На страдања српског језика у Црној Гори подсјетила је Милица Бакрач, уредница трибине „Свободијада“. По њеним ријечима отпуштени професори, њих 27, били су и остали, ученици и мисионари Чернорисца Храбра, Ћирила и Методија, Светог Климента Охридског, Светог Наума, Лаврентија, Ангеларија, Светог Саве, Деспота Стефана Лазаревића, Светог Владике Николаја Велимировића, Светог Петра Цетињског, Ловћенског Тајновидца, следбеници Саве Мркаља и хромог Вука.

„Данас, након скоро деценију и по, остаје нејасно, због чега свој српски језик нијесу на исти начин бранили и сви други, којима је српски језик матерњи: правници, политичари, економисти, инжењери, љекари? Гдје су данас људи, који су те, 2004. године обећавали отпуштеним професорима помоћ од запослења до моралне подршке? Зашто су се, након свега, ућутали, свјесни, да нико од отпуштених професора, након прогона из школа није прошао сјајно: врсни интелектуалци, радили су у маркетима, месарама, књижарама, неки бивали  лектори у часприје угашеним медијима“, истакла је Бакрач.

У промоцији је учествовала и проф. Марија Лалатовић по чијим ријечима борба за Слово не јењава и има смисла. Она је мишљења да главни уредник часописа, проф. Матовић, дјела Вуковски, не одустаје и не пристаје.

„Свако „Слово“ је истраживачки подухват, свако „Слово“ је уџбеник, свако „Слово“ је од културног, научног и, могу слободно рећи, националног значаја. И књиге „Ноћ дугих маказа“ и „Ћирилица и латиногорица“ су истраживачки подухват. Свако уводно уредничко слово је истраживачки подухват, сваки уреднички приступ прати актуелни догађај, те предлажем да се ови уводници саберу у књигу. Матовић прецизно препознаје, анализира по свим димензијама, из свих перспектива сваки друштвени проблем. После његових анализа све је огољено, јасно и видљиво“, запазила је Лалатовић.

Главни уредник часописа „Слово“ проф. Веселин Матовић је казао да од како је Вук почео да ради до данас изложен је гоњењима, прогонима, а и слављењима.

„И данас у српском народу има оних који би гонили Вука и који гоне Вука. Постоји ту више разлога, а онај темељни, који се протеже од његовог времена до данас јесте његов раскид са старим језиком. Нападан је од оних који желе да нанесу зло српском народу у цјелини и оптужују Вука како је наводно „окљаштрио“ двије трећине српског језика зато што је за основицу српског књижевног језика узео херцеговачке говоре. Данас се јавно залажу да се изврши нова кодификација књижевног језика на основама говора источне и јужне Србије. Они који нападају Вука из тих разлога не разумију основну ствар - да није Вуковог књижевног језика Срби данас не би знали једни за друге. Вуков српски језик је спојио Србе на свим просторима и оно што их данас држи и одржава управо је Вуков књижевни језик“, поручио је Матовић.

Други напади на Вука, наставио је Матовић, су они у Црној Гори, која му је, по сопственим ријечима, била милија од Јадра и било ког мјеста на свијету.

„Ако би икоме Црна Гора требала да указује поштовање, да слави и обиљежава јубилеје везане за неког, то је онда Вук Караџић. Мало је људи у историји Црне Горе који су толико урадили за Црну Гору као што је Вук. Његова књига, објављена је 1837. на њемачком језику да би упознао културну Европу са Црном Гором, са тим херојским народом који је пружао отпор Турцима толико вјекова, да би их упознао са њиховим менталитетом, обичајима, са мукама и тешкоћама у којима је живио. Та књига је имала огроман одјек у Европи, након ње, како каже Копитар, европски културни људи почели су да долазе у Црну Гору. Сем тога, Вук је 1852. објављивао и текстове по њемачким новинама, за вријеме Омер пашине године и напада на Црну Гору, када су Турци успоставили врло снажан пропагандни центар у Бриселу, а гдје би друго. Текстови, у којима је Вук је бранио Црну Гору, књаза Данила, објашњавао праву ситуацију, имали су великог одјека и били запажени у интелектуалној Европи, па и у политичким круговима тог времена“, навео је Матовић.

Истакао је да су Вуков књижевни језик и правопис званично прихваћени у Црној Гори прије него  Србији. Основна школа на Цетињу, као једина државна школа увела је Вуков језик 1863. а у образовни систем у Србији Вуков језик, као званичан језик, уведен је тек 1868. Уз то Његош је изузетно цијенио Вука, као и књаз Данило и краљ Никола, који су га награђивали ордењем.

„Али, данас, видимо шта се дешава. Има 20 година Вук је у Црној Гори изведен на оптуженичку клупу, а оптужен је за све и свашта, почев од оног апсурда да је украо Црногорцима језик, заметнуо га, па преко Добракова право у Шумадију, пошто тамо није било језика. Језик се не може баш украсти, може се украсти оно што се искаже језиком. То су чак унијели у школске програме и то је оно што брине. Те њихове приче против Вука, док су биле у просторима медија, неких књига, текстова које су писали појединци, нијесу имале значаја, али, када је то прије 7-8 година ушло у школске програме, читанке, уџбенике, то је нешто што је озбиљно, чему треба посветити пажњу и на то морамо указивати у свакој прилици“, казао је Матовић и закључио:

„Тамо су се нашли тешки фалсификати, који Вуку неће нанијети никакву штету, али су дио пројекта, којим се жели Црна Гора учинити оним што она није, жели се уништити, разорити српски карактер, српски идентитет Црне Горе“.