Како човек треба да одговори на зло и неправду око себе
Фјодор Михајлович Достојевски је био један од најутицајнијих писаца руске књижевности, као и један од највећих писаца свих времена. Један је од ретких који је задирао у најмрачније делове људског срца и ума.
Његове речи се и данас цитирају, а многима помажу да схвате суштину живота. Достојевски слика социјалну неправду и човека као њену жртву. Његови људи су понижени и увређени, али остају људи, интегралне личности, свесни свога људског достојанства.
Пред понеком мишљу останеш у недоумици, нарочито гледајући грех људски па се запиташ: Да ли треба силом побеђивати, или смиреном љубављу?
Свагда одлучуј овако:
Победићу смиреном љубављу
„Одлучиш ли се тако једном за свагда, цео свет ћеш моћи да покориш. Смирена љубав је велика сила, од свих најјача, нема јој равне на свету! Сваког дана и часа, сваког тренутка надгледај самога себе, да ти изглед буде благо леп. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са озлојеђеном душом; и ниси можда ни приметио дете, али је оно тебе видело, и лик твој, ружан и зао,можда је остао у његовом слабачком и незаштићеном срдашцу. Ти то не знаш, међутим, можда си већ тиме бацио рђаво семе у његову душу, а то семе ће можда и порасти, а све стога што се ниси уздржао пред дететом, јер у себи ниси одгајио пажљиву и делатну љубав.
Браћо, не бојте се грехова људских, волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека грешног, то је већ слика Божанске љубави и врхунац је љубави на земљи.
Волите све створење Божје и целокупно и сваку мрвицу. Сваки листић, сваки зрак Божји волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Будеш ли волео сваку ствар – и тајну ћеш Божју разумети у стварима. А схватиш ли је једном, ти ћеш после неуморно почети да познајеш све даље и више, свакодневно. И заволећеш, најзад, сав свет васцелом и васионом љубављу.
Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и тиху радост. Немојте им је нарушавати и реметити, не мучите их, не одузимајте им радост, не противите се мисли Божјој. Човече, не узноси се, не мисли да си бољи од животиње: оне су безгрешне, а ти, са својим величанством, ти само гнојиш земљу својом појавом, на њој траг свој гнојни остављаш после себе – и то, авај, скоро сваки, сваки између нас! Децу волите нарочито, јер она су безгрешна као анђели и живе да би нас раздрагала и усрећила; она живе зарад чишћења срца наших, као неки путоказ за нас. Тешко ономе ко увреди дете“, закључио је писац.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
