Проф. др Жарко Требјешанин: Усамљени људи нијесу нашли смисао живота
Психолог проф. др Жарко Требјешанин био је, у четвртак 18. априла 2024. године, гост трибине „Агора“ коју организује ЈУ „Захумље“ у Никшићу. Тема трибине била је: Савремени човјек у потрази за смислом: Јунг и Франкл.
Након што је навела основне биографске податке професора Жарка Требјешанина, чије поријекло је од Требјешана из ових крајеве, уредница трибине Анђела Пековић је разговор са уваженим гостом почела питањем о појму смисла, који се „везао за семантику и теорију информације, а данас је то врхунски философски проблем, проблем индивидуалне и социјалне психологије и психијатрије“.
„Логос, који има много значења је и Ријеч, и Дух, и смисао, логотерапија Франклова је у ствари лијечење или исцјељење смислом. Теорија информација може да се бави смислом али то долази после много година, дакле, чим је човјек створио културу и живи на један културан начин, издигао се изнад животињског постојања то значи да је почео да размишља о смислу“, рекао је Требјешанин, додајући да питање смисла човјек себи поставља кад га мучи бесмисао.
„Ја мислим да човјек не може да живи на људски начин ако нема неки смисао без обзира зна ли он то или не, био свјестан тога или није свјестан или можда полусвјестан. У 19. вијеку људи су још имали некакав смисао, а са оном објавом Ничеа: Бог је мртав, јер ако нема Бога то значи нема ни вредности, наш живот је бесмислен, поготову 20. и овај 21. вијек су заоштрили то питање смисла. У неким периодима развоја друштва човјек, као што су 20. и 21. вијек, почиње да се пита о смислу, јер долази у кризу, рецимо, данас преовлађују те материјалистичке вриједности, па ако неко мисли да је све у томе, и сву енергију улаже да стекне имовину, новац онда се мора суочити са тим да га то не може задовољити. Кад-тад почиње да мисли о смислу. Такође, поготову овај западни свијет устројен је тако да се људи боре за профит и то безобзирно, ту имате оно такмичење које је индивидуалистичко, свако је за себе, а чим нема заједнице ту се губи смисао. Хтјели не хтјели, ми припадамо том западном свијету, јесте да смо између истока и запада, али по много чему, од економије до политике, дипломатије и културе, то је јудеохришћанска култура, ми припадамо том свијету који у великој мјери, очигледно, јесте на неком заласку“, оцијенио је Требјешанин.
Осврнуо се на феномен смисла кроз искуство Виктора Франкла, аустријског психијатра јеврејског поријекла, који је био заробљеник три нацистичка логора која је преживио, а познат је по његовој књизи Зашто се нијесте убили или Човјекова потрага за смислом (1946).
„Колико је значајан смисао Франкл је дошао док је био у логору. Ту је видио да без тога, ако ви немате неко увјерење, ако немате неку наду, ако немате смисао ви ту јако брзо пропадате. То је велика психолошка истина, а да људи који су имали наду, који су нашли нешто за шта да живе, који су имали породицу итд. па се надали да ће се једног дана срести с њима, њих је то држало. А Франкла је држало то што он није хтио да пристане да буде логораш који је сломљен, и замишљао је да ће једног дана да говори о томе, да исприча како су људи живјели у логору, како су преживљавали и да исприча своју причу о смислу. Он је тиме задржао свој идентитет психолога, није пристао да је неко биће које је потпуно без наде и које више нема никакав идентитет. Ти нацистички логори су ишли за тим, мада не само нацистички, да потпуно човјека обезличе и требао би да изгуби идентитет. Међутим он је успио да сачува свој идентитет и интегритет као личности и тада је схватио велику истину да човјек може, увијек, у свим условима да сачува смисао“.
„То је оно што је главна порука и што је, рекао бих, људе привукло његовом дјелу, јер знамо да има толико људи који пате, који су хендикепирани на овај или онај начин, он је, чак, успио да покаже да и у тим условима, који су крајње нечовјечни, човјек може да има смисао, да може да има смисао и кад болује од неке малигне болести гдје је крај извјестан, налазио је да је и то један начин да ми можемо да нађемо смисао у том трпљењу, у томе што имамо стоички став и што се не предајемо. Ми тиме, на неки начин, дајемо примјер неким људима, тиме се залажемо за неку вриједност, за то да бити човјек значи и то: трпјети муке, и болове, али да не допустите да вас то рашчовјечи“, навео је проф. Требјешанин, враћајући се на Виктора Франкла који сматра да човјек мора да сачува вјеру у свим условима, околностима, вјера у безусловни смисао.
„Да не испадне да људи налазе смисао само кад су и неким тешким искушењима, Франкл говори о томе да постоји више неких начина. Ово је један од начина и то можда најтежи али постоје неке још „стратегије“, а то да човјек најприје може да нађе смисао у некој дјелатности, стварању, када успије, не мора то да буде неко епохално дјело, али, напише пјесму, причу итд, стварање и ово материјално човјеку даје утисак да он превазилази своју пасивност, да има неку мисију. То је исто јако важно. И још један начин јесте да то оствари кроз неке вриједности, истинске, универзалне вриједности, да нађе себе у доживљају, да има доживљај лијепог, да доживљај открића нечега, сазнање неко, неке истине, мудрости, да доживи љепоту доброте, доброчинства, да ужива у тој вриједности“, указао је Требјешанин.
Констатовао је да је усамљеност један од највећих проблема савременог човјека.
„Постоје истраживања по којима само у Америци је око 60 милиона људи који пате од усамљености и због тога су дубоко несрећни. Сви имају као неке пријатеље с којима се друже али, како кажу, немају људе с којима могу да попричају о битним стварима, али ако ви немате људе са којима можете причати о битним стварима, какви то онда пријатељи. Данас је то отишло предалеко када имамо једну културу у којој је превладала ова дигитална технологија, гдје сте сада, више него икада, повезани са цијелим свијетом, можете да комуницирате са 100 милиона људи, више нема никакве препреке, поготову млади, мада видим има и старијих који су у тим неким друштвеним групама а то су неке фиктивне групе, витуелни свијет у којима можете да имате десетине хиљада пријатеља, али у ствари то су сурогати, то нису пријатељи, то је, како кажу неки социолози, парасоцијалне везе, нису праве, аутентичне везе, али ви имате неки утисак да сте повезани“, наводи психолог проф. др Жарко Требјешанин, који је у четвртак 18. априла 2024. године, гостовао на трибини „Агора“ у ЈУ „Захумље“ у Никшићу.
У разговору са Анђелом Пековић, уредницом трибине, Требјешанин је додао да се појам усамљености раније везивао за старе људе, који су у пензији, који имају много времена, а други људи и њихова дјеца су се удаљили од њих.
„Међутим, данас су млади усамљени и то показују и истраживања. Имао сам једно предавање баш о усамљености, салу су испунили млади људи. То је просто невјероватно, онда сам схватио колико се то измијенило, колико је то повезано са осјећањем празнине живота. Сада је то као болест нека, и јесте болест зависности да многи млади не могу уопште без телефона, морају стално да буду у вези и да дневно, отприлике, имају та истраживања, по двије хиљаде пута додирну тај телефон, да проводе по седам-осам сати! Било је неко истраживање код нас у Србији, да око седам сати проводе на телефону. Знате шта то значи?! Нисмо ми будни 24 часа, него кад узмете то је пола будног времена“.
„Усамљени су управо људи који нису нашли смисао живота и они се осјећају изгубљени, одбачени, а то онда има итекакве психолошке последице. То још више појачава осјећање безнадежности, појачава депресивност, потиштеност тако да се они само врте у том зачараном кругу. Значи, усамљени су па осјећају бесмисао, они су песимисти, имају о себи лоше мишљење. То је један живот, који је заиста промашен и није лако да извучете човјека одатле. Мора негдје да се пробије тај круг, ако ништа друго да човјек почне другачије да гледа на себе, да не мисли да је безврједан, да га нико не воли, да нема пријатеље него да се сјети људи који су му наклоњени и да схвати да може нешто да учини да измијени ту своју ситуацију“, казао је, између осталог, говорећи на тему „Савремени човјек у потрази за смислом: Јунг и Франкл“ професор Требјешанин.
