Додир са светињом, историјом и традицијом која оплемењује душу

Српски царски град Призрен, Високи Дечани и Пећка патријаршија недавно су „пригрлили” групу поклоника из Никшића која је светиње Косова и Метохије посјетила с благословом епископа будимљанско-никшићког Јоаникија. Светиње косовско-метохијске распете земље, упркос невољи која их сналази заједно са тамошњим све малобројнијим српским православним живљем, изнова васкрсавају и радују се сваком доласку, свакој молитви. Радост је била и на лицима поклоника који су се на сваком педљу земље коју су обишли, осјећали као своји на своме, напили се живе воде са живога извора нашег, српског постања.

Додир са светињом, историјом и традицијом која оплемењује душу

– Некако они нас хране том радошћу и надом да наше светиње овдје никад неће замрети, да ће увијек постојати као што су постојале вјековима, да ће постојати док Господ не дође. То је најбитније - каже протојереј -ставрофор Слободан Јокић, који је био вођа пута.

Екипа Дневних новина „Дан” из Никшића, уз захвалност Црквеној општини Никшић и протојереју-ставрофору Јокићу била је у прилици да буде дио поклоничке групе. Осим нас и пјесника Радинка Крулановића, групу је чинила и омладина из Братства православне омладине Св. Василија Острошког, које је у обнављању, полазници часова „Разговори о вјери” као и неколико чланова хора „Преподобне мати Ангелине” који су у косметским светињама појали као никада и нигдје до тада.

– Оно што је можда највећа радост за нас јесте то да је омладина та која иште да пије воде са овога извора. Видите како су радосни, чујете пјесму коју они пјевају из срца и која није иста у Никшићу, Подгорици, као што је овдје гдје извире и жубори тај извор, гдје су гробови наших архиепископа, патријарха и гдје су мошти наших светитеља. И они то истински доживљавају. Од путовања битнији је тај истински додир са светињом, историјом, традицијом, са самима собом, неким унутрашњим својим бићем - сматра Јокић.

На „вратима” Призрена, а у његовом срцу, прва нас је дочекала Црква Богородице Љевишке која је у турско доба претварана у џамију, више пута спаљивана, а надамо се последњи пут у мартовском погрому 2004. године. Њена унутрашњост је изгорјела, али фреске, иако увелико оштећене, поново васкрсавају. Исту судбину доживјеле су и све остале цркве у Призрену, попут Саборног храма Св. Ђорђа гдје смо радост нашег доласка осјетили и у ријечима старјешине те цркве протојереја Слободана Ђорића који нас дочекао пуног срца.

– И кад нам је било најтеже Срби из Црне Горе су нам дошли и дали нам велики вјетар у леђа. Наравно и дан данас сте једини који нас не заборављате и који сте нам чести гости. Ваши доласци су нам јако битни и да би нашим комшијама ставили до знања да да ипак није овдје у Призрену само двадесетак Срба, него да нас има много више, истакао је протојереј Ђорић.

Благодаран је, каже, што су везе између Метохије и Црне Горе нераскидиве, а Призрен је, барем тако историја каже, некада био под Црном Гором.

Из пепела је устала и Призренска богословија, која је урушена и спаљена такође у мартовском погрому 2004. године. Јеромонах Никита, један од њених професора, био је наш домаћин који је надахнуто говорио о њеном историјату али и страдању некадашње богословско-учитељске школе, а данас установе гдје се за свештенике припремају млади богослови. Петнаест година од погрома, истакао је, обиљежили су поменом да се тај сурови догађај никада не заборави.

– Као и ви стално у Призрен долазе људи и увиђају гдје је колијевка наша, и духовности и државности, свега што ваља. А и ми се овдје трудимо да ту свијест сачувамо, али и овом малом броју људи који су остали овдје Богословија много значи. Стално смо заједно, окупљамо се на литургији и послије службе. Ту смо на помоћи и њима и свим осталим који дођу, рекао је јеромонах Никита.

На излазу из царског града, у клисури Бистрице призренске још је једна у низу српских лаври, Манастир Светих Арханђела, задужбина Цара Душана, гдје су до прве половине 20. вијека и почивали његови земни остаци када су пренијети у Београдску патријаршију. Манастирски живот обновљен је крајем прошлог вијека, и у њему је тренутно неколико монаха и искушеника међу којима и двојица из Никшића па је радост сусрета и разговора тиме била и много већа. Иако је у групи било 110 поклоника, потрудили су се да у новим конацима за све нас обезбиједе угодно преноћиште и послужење.

 

Video kanal Eparhije  Radio Svetigora  Sveviđe

Srpska pravoslavna crkva