Oсве­шта­но ма­ње зво­но за ка­пе­лу Све­тог Јо­ва­на Вла­ди­ми­ра при за­твор­ској је­ди­ни­ци Би­је­ло По­ље

Tо­ком све­те ли­тур­ги­је у Цр­кви Све­тих апо­сто­ла Пе­тра и Па­вла у Би­је­лом По­љу, ју­че је осве­шта­но ма­ње зво­но, ку­пље­но за ка­пе­лу Све­тог Јо­ва­на Вла­ди­ми­ра при за­твор­ској је­ди­ни­ци Би­је­ло По­ље.

Про­то­је­реј Дар­ко Пе­јић, ко­ји је слу­жио ли­тур­ги­ју, ка­зао је да је зво­но при­лог пред­сјед­ни­ка Брат­ства пра­во­слав­не омла­ди­не „Све­ти краљ Ми­лу­тин” ха­џи Дра­ги­ше Је­ре­ми­ћа, а дар је по­све­тио цр­кви за здра­вље и на­пре­дак сво­је по­ро­ди­це.

„У за­твор­ској је­ди­ни­ци већ дви­је го­ди­не се слу­же слу­жбе за на­шу са­бра­ћу ко­ја се на­ла­зу у за­тво­ру. Та­ко ће се цр­кве­на зво­на по пр­ви пут огла­си­ти на слу­жба­ма у бје­ло­пољ­ском за­тво­ру",ка­зао је про­тоје­реј Пе­јић. 

Он је по­же­лио вјер­ни­ци­ма да им пр­во при­че­шће у бо­жић­ном по­сту бу­де на здра­вље и ве­се­ље.
„Ка­ко су  ве­ли­чан­стве­ни и див­ни ови да­ни и ка­ко је све што је од Бо­га до­бро и див­но. По­сли­је ве­ли­ке су­ше ка­да се на ули­ца­ма, се­ли­ма и гра­до­ви­ма на­ку­пи мно­штво пр­љав­ши­не на­и­ђу  и пад­ну пр­ве ка­пи ки­ше. Оне на­пра­ве бу­ји­цу, бу­ји­ца ри­је­ку и она све опе­ре и очи­сти. Та­ко је са сва­ком људ­ском ду­шом на ко­ју па­да пра­ши­на гри­је­ха. И као што во­да спи­ра ули­це на­ших гра­до­ва, та­ко пост, мо­ли­тва, ис­по­ви­јест и по­ка­ја­ње пе­ру на­ше ли­це, ду­шу, чи­сте на­ше ми­сли и жи­вот. Не­ка­да је до­вољ­но не­ко­ли­ко ка­пи, не­ко­ли­ко су­за да се опе­ре и укло­ни пра­ши­на или да  ис­пад­не трун из ока чо­вјеч­јег. А не­ка­да је по­треб­на и бу­ји­ца јер се мно­го пр­љав­шти­не на­та­ло­жи­ло и он­да са­мо сна­жна и ве­ли­ка во­да мо­же то да по­не­се”, бе­сје­дио је протојереј Дарко, наглашавајући да ду­ша сва­ког од нас по­сли­је ис­по­ви­је­сти, при­че­шћа и по­ка­ја­ња би­је­ли и бли­ста и чи­ни да се и дру­ги ра­ду­ју том и та­квом ли­цу и ду­ши. 

„Све иде укруг. Ко­ли­ко год ки­ша па­да­ла јед­ном пре­ста­не па до­ђе сни­јег, ко­ли­ко год да па­да и он про­ђе и не­ста­не. И ми не­мој­мо да пре­ста­је­мо да се ка­је­мо за сво­је гре­хо­ве и чи­сти­мо се­бе. Јер је­ди­но из чи­стог и из­би­је­ље­ног мо­же да се ро­ди но­ва ра­дост, вје­ра и жи­вот'',ка­зао је он и под­сје­тио на Је­ван­ђе­ље и шта би­ва са чо­вје­ком ко­ји го­ми­ла сво­је бо­гат­ство.

„На зе­мљи је кре­ну­ло зло он­да ка­да је чо­вјек по­стао ло­пов. Од ко­га је чо­вјек нај­при­је украо,од Бо­га. У ра­ју, Го­спод је дао све чо­вје­ку, ре­кав­ши му да са­мо не ди­ра и не је­де пло­до­ве са др­ве­та по­зна­ња. Ме­ђу­тим, чо­вјек по сла­бо­сти сво­јој, же­ле­ћи да бу­де ве­ћи украо је ја­бу­ку и за­гри­зао. И од то­га до да­нас чо­вјек не­пре­ста­но кра­де. Али за­пам­ти­те, чо­вјек кад кра­де, ту су нај­ма­ње дво­ји­ца, он и ђа­во. Али има још је­дан, Го­спод ко­ји све ви­ди. Ка­да год кра­де­мо кра­де­мо од бли­же­ње­га и се­бе, кра­ду­ћи од дру­го­га ми пот­кра­да­мо на­шу дје­цу, сво­је по­том­ство, свој дом пот­ко­па­ва­мо. Ни­је кра­ђа са­мо оту­ђи­ти не­ку ма­те­ри­јал­ну ствар. Кра­ђа је и ка­да из­не­вје­ри­мо, сла­же­мо, ого­ва­ра­мо дру­ге, све се то на­ма ра­чу­на. Овај бо­га­таш из Је­ван­ђе­ља је умје­сто да, ка­ко би то ура­дио ра­зу­ман чо­вјек, нај­при­је за­бла­го­да­ри оно­ме ко­ји је тој њи­ви дао сун­це, во­ду и ва­здух и чи­нио да ра­сте, бу­ја, ро­ди и да об­ра­ду­је и оног си­ро­ма­ха ко­ји не­ма, учи­нио два зла.
 
Бра­ћо и се­стре, пр­ва њи­ва и пло­до­ви чо­вје­ку тре­ба да је ње­го­ва ду­ша. Не­мој­мо да бу­де­мо се­бич­ни. Шта год има­мо, ка­кав год дар да има­мо за­пам­ти­мо да је то Бо­жи­је, и ка­да да­је­мо не да­је­мо сво­је, да­је­мо Бо­жи­је. И ка­да да­је­мо дру­го­ме не да­је­мо ње­му, да­је­мо се­би и свом по­том­ству јер Го­спод пи­ше и пам­ти и вра­ти­ће нам ка­да нам бу­де те­шко и ка­да бу­де по­треб­на по­моћ. Тре­ба да се по­тру­ди­мо да ис­ко­ри­сти­мо ове да­не да ра­дост Бо­жи­ћа до­че­ка­мо и ми ра­до­сни, ра­ду­ју­ћи јед­ни дру­ге. Не­дај­мо да се ча­мо­ти­ња, ту­га и мр­жња на­ста­њу­ју у на­шим ду­ша­ма не­го ра­дост, јер смо Бо­жи­ји, а Бог је љу­бав и ра­дост",по­ру­чио је протојереј Дарко.