Успеније Пресвете Богородицеу Пивском манастиру

Литургијским сабрањем и пригодном културно-духовном академијом манастир Пива прославио своју храмовну славу.

Литургију су служили свештенослужитељи Епархије будимљанско-никшићке и захумско-херцеговачке и приморске. Током празничног богослужења бројни вјерници су се причестили Светим Тајнама Тијела и Крви Христове.

Благосиљан је и преломљен славски колач који је за овогодишњу славу древне пивске светиње принио Војин Благојевић. Дио колача и обавезу да буде домаћин славља идуће године преузео је Василије Блечић.

Током службе Божије Свету тајну крштења примила је Влатка Крунић.

О празнику Успенија Пресвете Богородице и његовом значају за богоугодни живот хришћана бесједио је протојереј-ставрофор Милутин Андрић, парох билећки.

"Пресвета Богородица, поставши мајком Христовом, уздигла је материнство до богоматеринства, а тиме и људску природу до оне славе којом нас је удостојио Господ Исус Христос. Њено усаглашавање са вољом Божјом није било баш тако лако. Када у једном моменту апостоли Господњи кажу свом Господу "Ево, мајка Твоја и браћа Твоја траже Те“, Он одговара: "Мајка моја и браћа моја су они који творе вољу Оца мог небеског“. То се у потпуности односило на Пресвету Богородицу, јер Она не само да је по тијелу Његова мајка, него је она као најближа Њему, смјештала све Његове ријечи у срцу свом, увјеравајући се у Његово божанство, увјеравајући се, ваистину, да је Он Спаситељ свијета“.

"Али, иако је знала много више од других, Она је своје врлине показивала смирењем, ћутањем, сабирајући у своје срце духовно благо које сви треба да наслиједимо и у овом животу и у Царству небеском, по мјери наше вјере“, рекао је протојереј-ставрофор Милутин Андрић.

У манастирској порти је, потом, одржана традиционална светоуспењска духовна академија на којој је бесједу одржао књижевник Гојко Ђого, члан Академије наука и умјетности Републике Српске.

"Наша повесница је подебела. Ако игде, онда овде у Пиви и Дробњаку, у старој Херцеговини, било би одвећ неприлично подсећати или упућивати на ту блиставу и крваву стару читанку, на страницама које сведоче како о јунацима и јуначким делима, тако и о светињама какав је Пивски манастир, бар у овом раздобљу откако његови темељи подупиру наше памћење, од друге половине 16.века наовамо, од времена кад га је Саватије, Митрополит херцеговачки и потоњи Патријарх српски, на старом црквишту утемељио“.

"Ктиторов фреско-портрет, његова лична карта, поред јужних манастирских врата, заветни је образац пред којим је сваки честити Пивљанин и Херцеговац столећима самерао и огледао свој обаз. Онако како је највиђенији игуман пивски, Арсеније Гаговић, обнављао, утврђивао и украшавао овај храм Господњи, тако су и знаменити Пивљани, ослоњени на рамена својих предака, као најтврђи пирг и олтар, наслеђивали високе и племените циљеве које је ваљало досегнути и бранити“.

"Херојско жртвовање за опште добро, за свету част и слободу, уписано је у геном Пивљана и целе Херцеговине, од свог завршја до хумске питомине. Има ли за то уверљивијих доказа од Пинципа и младобосанских анђела чије венчање са славом и смрћу, пре једног столећа, ове године обележавамо. Већина ових термопилских Леонида одшколовано је у епској витешкој школи Баја Пивљанина, Зимоњића, Вукаловића и Стојана Ковачевића. Нигде мање колевке са више јунака, светаца и пророка. Све су то косовски баштиници небеском колајном опасани“, истакао је Ђого.

"Васкрсења не бива без смрти“, подсјетио је пјесник, додајући да наша историја и предање, прије и послије Косова, памте доста подвижника и јунака обезглављених братском руком.

"Изгледа да су се наши негативни јунаци у ово недоба – да се и на њега осврнем – поприлично умножили. Са ове висине и са овог освећеног места видљивија је и дубина и тежина свих наших посрнућа, омраза и раскола. Вазда ће се наћи неки митолог или мудрац да наше погубне деобе припише историјском и геополитичком удесу или косовском проклетству. Старија је ова српска наследна болест, приметили су је још византијски писци код наших далеких предака, пре доласка у ове крајеве. И добро је позната свим нашим непријатељима.“

"Данас је наш национални корпус раздробљен, и кућа са неколико зидова президана. Десетине хиљада нас је мање сваке године. У српској колевци, на Косову, Србима је теже него под Османовићима. А ни Србима у Црној Гори није много лакше. Граница према Србији тврђа је него према Албанији. Признање окупаторске власти на Косову најтежа је српска самоозледа у новијој историји. Нови ровови, национални, идеолошки и верски дубљи су него икад. Брат брату не иде на славу и сахрану. Нема братске љубави, има отрова у свакој чаши. Нови изданци из старог корења коровом су напучили Српску Спарту“, нагласио је Гојко Ђого.

Према његовим ријечима модел полувјековног косовског прогона данас се примјењује у Црној Гори. То системско „штипање“ српског народа умањује се и своди на политичке размирице, на инциденте или сасвим прећуткује у нади да ће зло само уминути.

"Острашћени и преверени нови дукљани, осокољени деспотском влашћу, доиста, живим Србима не ваде унутрашње органе, али деле ћушке и живима не дају људски да живе“. Ударају им на образ, веру, језик, писмо...Срби све више одлазе, а све ређе у госте долазе. Монтенегрини или Новоцрногорци их не воле. Насупрот звучним изјавама љубави наших поглавара с обе или светри стране српских граница. Љубав се не оверава печатима, она се осећа“.

"Ово није дување у огањ него призив разуму и сагласје са онима што се одлучно одупиру подгоричкој политичкој мимикрији и урушавању вековних етничких, етичких и културних начела и вредности српског народа. Скромна подршка оном знатно бројнијем и племенитијем делу Црногораца који добро знају ко су и шта су. Да поменем само достојанствени чин 27 претежно никшићких професора српског језика који су пре десетак година, не размишљајући о последицама, устали да бране свој језик и своју професионалну част. Сви су остали без хлеба, али у овим брдима образ је старији од разума, то мистично осећање је урођени нагон, оно се наслеђује колико и стиче. Од Бајове куле до Сомине никад није било покуњене главе“, поручио је Ђого.

У програму културно-духовне светковине учествовали су: хор Преподобне мати Ангелине, КУД "Озринићи“ народни гуслар Здравко Кнежевић, мушка пјевачка група "Тешан Подруговић“ из Гацка, женска пјевачка група из Билеће, црквени хор из Плужина, солисткиње Бојана Марковић и Тијана Блечић, Коста Ћаласан, кларинетист, Богић Кецојевић, хармоникаш.